Пеониес: садња и њега. Упутство за израду из саднице, 110 фотографија прелепог цвећа

Род Пеони из породице Пеони. Повремено се у литератури налази правопис „пеон“, што је такође тачно. Род је добио име по имену исцелитеља грчких богова Пеона. Према легенди, Пеон се односио према Аресу, ратном богу кога је Херцулес ранио, подмуклом и издајничком божанству, великом љубитељу крвавих битака. Очито се врло успешно лечио, што је изазвало горућу завист код његовог ментора, бога исцељујућег Асклепија.

Учитељ је намеравао да отрује талентованог ученика, али Пеон је случајно сазнао за Асклепијеве планове и обратио се грчким боговима са молитвом за спас. Богови су се сажаљевали над лекаром и претворили га у прелепи цветић божура.

Много векова биљке из ове групе коришћене су само као лековите. Стари Римљани, који су чврсто веровали у способност биљке да излечи од било које тегобе, имали су посебну страст према цвету: ниједан ратник није кренуо у кампању без коријена божура у боку.

Сматрало се да тинктура из семенки натопљених вином може ублажити ноћне море. Екстракт алкохола из корена коришћен је за болести стомака, јетре и бубрега. Британци су веровали да грм божура посађен на улазним вратима отјера зле духове из куће.

Практичнија примена ове биљке пронађена је у Русији: боја за папир и тканине прављена је од кавкаског божура. Пеони се такође користио у кувању: сјеме се користило као зачин за месна јела, а кухано коријење јело се уз поврће.

У Кини божур се познају и воле од давнина. Средином КСВИ века. у Кини је већ било више од 30 сорти које су наведене у посебним каталозима. Били су веома скупи, а неки су буквално вредјали своју тежину у злату. Управо су из Кине пеони започели тријумфални марш кроз друге земље и континенте.

Травњасти пеоони стигли су у Америку тек 1850. године, а предузетним Американцима је било потребно само 13 година да званично признају неоспорне предности цвећа божура (1903. - настало је Америчко друштво пионира), које и данас постоји).

У Русији у КСВИИ веку. божур се више сматрао љековитом биљком, а узгајао се у љекарнама.

Резиме чланка:

Ботаничка карактеристика

Зељаста вишегодишња, ријетко грмља, у дивљини, расте искључиво на северној хемисфери: 45 врста у Азији и Европи, 2 у западној Северној Америци. У Русији, од 15 врста, 9 живи на Кавказу, а остале долазе са далеког истока и из Сибира.

Грм је више стабљика, зависно од сорте, стабљике су једноставне или разгранате, високе од 30 до 100 цм. Стабљика се завршава цветом. У јесен надземни део грма умире. Снажни ризоми с обнављајућим пупољцима остају зими. Листови сложене структуре, разних облика у пеонијама врста. Велики зелени или плавкаст нијанса. Локација на стабљици је друга.

Цветови су велики и веома крупни, пречника до 20 цм; у дивљим и не двоструким сортама, једноставним са потпуно развијеним пећинама, а сложеним у полусуплим и двоструким цветовима са делимично или потпуно модификованим петељкама.

Плод божура са великим црним или црвеним семенкама је врло ефикасан, може се користити као природни цветни материјал заједно са цвећем.

Класификација и оцене

Већина култивираних сорти божура потиче од врсте божура млијечног цвијећа (Паеониа лацтифлора) - 70%, крижањем са другим врстама, углавном са љековитим божуром - 30%, и директно обликом љековитог божура (Паеониа оффициналис) - мање од 1% званично регистроване сорте.

Изузетна блискоисточна врста - божур са цветовима млека, ин виво расте и у Трансбаикалији, Монголији, Кини, Јапану, Кореји. Сорте добијене од њега одликују се великом зимском постојаношћу. Поглед је леп по себи: чисто бели једноставни цветови пречника 8-10 цм, са златним петељкама.

Мање отпорне на ниске температуре сорте су поријеклом из божура оффициналис, чија је домовина топла земља - Француска, Швицарска, сјеверна Италија.

Вртна класификација божура заснива се на структури цвета, али тешко је одредити сорту божура са фотографије. Постоји и подјела сорти у групе према висини грма и времену цватње.

На свету нема мање од 10 хиљада сорти божура, мада је и званично регистровано много мање - око 4,5 хиљаде. Многе сорте су створене крајем или чак средином 19. века, још увек нису изгубиле своју популарност и данас су лепе колико и по. вековима пре!

С великом сигурношћу се може назвати најпознатија, можда и најпознатија и вероватно позната баштованима целог света, сорта божура је позната Сарах Бернхардт. Узгојен у Француској 1906. године Лемоине; сврха је универзална, одлична у сечењу. Цвет је веома крупан, густ, ружичаст, и иако нема изражену арому, тешко је проћи поред цветајућег грма без заустављања да се дивите његовој лепоти - уистину „Божанској Сарах“.

Још једна популарна сорта божура са не мање "говорећим" именом Сцарлетт О'Хара створена је у САД-у 1956. Цвет је једноставан, латице су крвљу црвене или фламинго-ружичасте боје, са много контрастних жутих стабљика. Одликује га неуништивим здрављем и снажним, високим грмом. Посебност сорте је резање цвета пре него што се пупољци још нису отворили.

Огромни бисерно бијели цвјетови из божура сорте божице војвоткиње де Немоур (госпођа Гвин Левис) - класика жанра и водећа у продаји у Холандији. Узгајан у Француској 1856. године. До данас, узгајивачи цвећа широм света воле снагом и снагом грма, подједнако величанственим на отвореном и резаном тлу.

Дрворед или полу-грмолики божур (Паеониа северутицоса), чија је домовина Кина, врло је посебан и јединствен представник рода. Биљка има хибридно порекло. Укупно у свету постоји око 500 сорти, од којих је већина кинеска:

са дуплим цвећем - кинеско-европска
с двоструким и недвоструким бојама - јапанским

У Русију су први пут стигли из балтичких земаља 1858. Постоје сорте божура руског дрвећа попут дрвећа: нема их толико као азијске и европске, али за разлику од својих термофилних сродника, прилагођене су нашим тешким климатским условима.

Као резултат укрштања божура и жуте врсте дрвећа, појавили су се итох хибриди (ИТО хибриди) са великим жутим цвећем.

Ово цвеће дугује свој изглед одгајивачици Тоицхи Ито из Јапана: успео је да укрсти две врсте, које се раније нису сматрале могућим. Листови новог хибрида исти су као и дрвени божур, а стабљике су попут травнатог божура - ваздушни део одумире у јесен.

Садња и брига: кршење традиција

Божур се не може назвати каприциозним биљкама, међутим, они постављају велике захтеве према светлости и земљишту. Ако желите да узгајате прелепи здрави грм који ће вас одушевити раскошним цветањем дуги низ година (а божур су познати стогодишњаци!), Морат ћете се потрудити.

Идеално тло је добро обрађена иловача са благо алкалном реакцијом. Киселом земљишту се мора додати креч.Тајна холандских цветних култура у садњи и бризи о божурима на отвореном терену: водена вегетација се извлачи у цветне гредице које се ваде приликом чишћења рибњака (патке са високим садржајем креча посебно су добро ђубриво).

Јаме за садњу треба да буду дубоке и широке (50-70 цм), што је важније на тешким тлима. На глиненом тлу које не дозвољава влази да добро прође, јаме би требало направити још дубље, тако да се може уредити дренажа ломљене цигле или шљунка.

Иако су пеоонии веома захтевни за влагом тла, категорички не могу поднијети константну влажност и стагнацију воде - коријење им једноставно пропада. Јаме се пуне хранљивом земљаном мешавином (хумус и тресет уз додатак коштаног брашна или суперфосфата).

Све земљане радове треба обавити унапред, 2-4 недеље пре очекиваног дана садње божура, тако да тло има времена да се слегне. Животна тачка приликом садње разделника је дубина: строго од 3 до 5 цм од нивоа земље.

Нижи или виши, а божур неће цветати, то ће утицати на здравље биљке и њен животни век. Неки баштовани мере потребну удаљеност помоћу равнала - и ствар, морам да кажем, вреди.

Најбољим временом за садњу и садњу божура у средњем појасу сматра се период од средине августа до средине септембра. У овом тренутку биљка је у мировању и лакше ће поднијети стрес. Тек на јесен: сопствени божур, купљен „од бака“ на пијаци или поклоњен од комшија.

Али од тренутка када су пеони из Холандије, Пољске и Кине ушли на домаће тржиште, ситуација се радикално променила: сада сви на пролеће морају да засаде ново купљене божурице, супротно законима, традицијама и правилима. То је лоше, али ипак сасвим прихватљиво.

Купљени корен мора се чувати у фрижидеру до садње да не би почео раст бубрега. Важно је да се не суши и не пуни корен, покушавајући одржати најоптималнију влажност. Садите у башту пре него што је топло или вруће.

Искључите слетање. Не заборавите да редовно заливате и коров: таква биљка се развија веома споро, а премала је првих пар година да се сама одупире корову или суши.

Једном речју, мали божур посађен у пролеће требаће негу и пажњу. Али на крају ће из малог комадића корена израсти величанствени грм и процветати - и ово је најбоља награда за све трудове!

Мали бонус: за зиму, божур није потребно покривати, што их разликује од неких других вишегодишњих цветова. Само младим биљкама и новим засадима треба мало уточишта. На једном месту божур божура може расти и цвјетати око 20 година.

Букети и композиције божура

Божур је један од најбоље одсечених цветова, ако не и најбољи. Постоје чак и посебне сорте за сечење. На месту се сади одвојено, далеко од предње зоне баште. Стандардна дужина стабљике је 40 цм. То је пуно ако одрежете све цветоће изданке из грма.

Да бисте нагомилали довољно снаге за цветање следеће године, најмање половина изданака треба да остане на грму - не могу се сећи.

Висока декоративност цвета омогућава вам да букете пеонија направите монофоно, међусобно се супротстављају или засјењују боје.

Ако су у нашој земљи сорте са великим, двоструким цветом увек популарне и универзална љубав, онда јапански цветници буквално обожавају једноставне, не фротирне божурице. Сматрају се краљевима древне уметности икебане. Коначно, талент цвећара састоји се у наглашавању индивидуалне лепоте и јединствености сваког цвета.